I šta sad?

Čitam blogove različitih sadržaja. Svi bloggeri se slažu u jednom. Blog je nešto što se redovno mora održavati. Jednom nedeljno, jednom mesečno, nije važno. Svi se slažu da to treba redovno raditi. Problem koji nastaje je kvalitet teksta. Došao je na primer utorak i vreme je da vi za sutra napišete svoj tekst, naravno inspiracije ni od kuda, procrastination rulz, a vi bi ste tako pogledali tu utakmicu kojoj se radujete cele nedelje. Šta onda?

Ponedeljak... Naravno da mi se ne ustaje iz kreveta. Imam još 5 dana do vikenda. Znam da ću danas izaći s posla umesto u 5, verovatno u 7. A kakv me dan sutra očekuje: sastanci, dokumenta, klijenti, telefonski razgovori.... Šta to beše pauza za ručak? Napolju je naravno hladno i klizavo. Verovatno će i za inat početi da pada i sneg, a ja moram da ustanem. Izgleda da nije dovoljno što je ponedeljak ujtru i što je i ovaj vikend proleteo, sad još i sneg. Ne ustaje mi se. Šta onda?

Danas je 8. Mart. Imam u glavi sve one krvoločne žene koje samo čekaju ovaj dan da mi kažu: Dobro si se setio. Gledaj da cveće kupiš samo jednom u godinu dana. I keva me smara, i tetka i devojka. I sad ja treba da smislim nešto romantično i da budem fin. Brate ja sam uvek fin samo čto se njena i moja definicija ne poklapaju. Što ne dobijem neki virus ili temperaturu bar? I šta ja da planiram kad ona ima u glavi i šta da ja obučem i gde ćemo ići i sta ćemo jesti ..... Zvoni telefon. Ortak (solo, blago njemu) kaže: E večeras se skupljamo kod mene pivo pizza i fudbal. Iskuliraj taj praznik dodji bice nas petorica. I ja vrtim po glavi: temperatura- drukaće me keva, da slažem da auto nije u redu – neće ona odustati tek tako, da raskinem- hm..... Šta sad?  

Ostavila sam momka na dan zaljubljenih

Ja stvarno ne vidim u čemu je problem. Ok, dan zaljubljenih ali kome je to zaista važno. Nije baš da su nas u školi ucili da je to veliki praznik. I eto dogodilo se... Obzirom na to da je on smislio apsolutno ništa za izlazak u grad, da se sve od mene očekivalo u stilu pa to je ženski praznik  ?! Hello, 8. mart je za više od mesec dana... tako da sam provela možda i najlepši dan zaljubljenih do sada. Doduše zaista smo više ispoštovali Svetog Trifuna (više mi se dopalo crno vino nego belo, samo da se zna), par prijatelja (neki virtuelno a neki uživo...) dobra klopa, vino i dobar film i eto mene kuckam u 6 ujtru.
Pita me sestra kako se osećas, ostavila si momka? Šta znam, valjda ok. Upravo sam shvatila da sam odrasla....
Kad ne ide, ne ide. pa eto samo sam htela tebi da javim prvo da je zvanično gotov dan zaljubljenih, da ne verujem više u roze svet (pa i vreme je bilo da odrastem)

Eto toliko od mene, samo sam htela da ti kažem da je bolji provod sa Trifunom bio noćas i da zvanično sledeće godine slavim samo njega. Kad ostaviš momka na svetog Trifuna niko ti nista ne kaže svi su cool, ali kad ostaviš momka na dan zaljubljenih svi su u fazonu jao baš si kučka, pa baš danas.... A to što je za njega dan zaljubljenih praznik za izbijanje para iz džepa nema veze, što je bio zaljubljen poslednji put, veovatno u osnovnoj školi, to se ne broji ...
Ostaj mi srećno a ja kuckam uskoro ponovo ....

Radost, smrt i neke manje važne teme

Mislim da je običaj među ljudima koji pišu bloggove da pišu o lepim temama, ili ako su teme manje lepe, uglavnom su socijalnog ili političkog karaktera (po principu, politiku uvek možemo da pljujemo...). Izvinjavam se unapred ako grešim. Retko ko zaista piše o onim bolnim temama kao sto su bolesti i smrt (logično i razumljivo ko još želi da čita o tome).

Ne morate sad da čitate, preskočite ovaj tekst, ja želim da pišem o tome......

Na ulazu u VMA stoji natpis :" Zdrav čovek ima mnogo želja, a bolestan samo jednu ". Razmišljala sam o tome i potpuno se slažem sa konstatacijom ali, ljudi, dajte malo optimizma, zar to nije ono što bolesnicima treba.

Kad je osoba bolesna od teške ili neizlečive bolesti, svi će je žaliti i pričaće tiše i sporije kad su u blizini te osobe. Valjda dozvoljavaju da se smrt prišunja a da je niko ne čuje. Međutim kad bi neko stao samo za sekund i zaista razgovarao sa tim ljudima, možda bi uvideo da je njima potrebno nešto sasvim drugačije.

Ok je, popiti lek svakih X sati i uzimati terapije na vreme, ali najbolje terapije jesu zaista ljubav i smeh. Neće to nikoga izlečiti ali može da poboljša zdravstveno stanje i da da ljudima malo nade. Zar nije to ono što svima nama treba. 

Kad sledeći put sedite pored kreveta bolesne osobe, budite pripremljeni na razgovor. Možda možete da pustite omiljenu pesmu te osobe, da joj ispričate trač koji će je nasmejati, donesite film sa omiljenim glumcem, smislite nešto, šta god, samo nasmejte osobu pored vas.  Ok, možda će vas rodbina te osobe čudno gledati, ali to nije važno. Znate, ljudi koji su izgubili nekoga najviše žale što tih trenutaka nije bilo više. Trenutaka provdenih u smehu, zabavi, nežnosti. Ako je osoba u bolovima vi tu neće moći da promenite ništa, ali u onom trenutku kad, možda, samo za sekund bolovi stanu, ta osoba će pomisliti na vas i to kako je lepo što ste probali da joj ulepšate dan. U ljudskoj je prirodi da se raduje i bude srećna čak i kad sve loše krene.

Ulepšajte dan nekome, jer ne znate još koliko će takvih dana biti. 

The future belongs to those who believe in the beauty of their dreams

7 lekcija koje sam naučila od svog psa

1.    Pratite svoje prirodne instinkte: jedite kad ste gladni i pijte kad ste žedni

Možda zvuči neozbiljno ali najveći broj ljudi ne razlikuje ova dva nagona. Jedan od uzroka gojaznosti je to što ljudi kad su žedni umesto za vodom posežu za hranom. Za psa se kaže da uvek mora da ima punu činiju vode a hranu po potrebi. Zašto sličan princip ne bi važio i za ljude. Šta se nalazi na vašem radnom stolu: flaša vode ili činija slatkiša, grickalica? Da nije brze hrane i gomile veštačkih zaslađivača i boja mi bi smo verovatno znali kad je vreme da jedemo a kad da pijemo vodu. A ovako ostaje da te prirodne instinkte potpomognemo i dodatnim razmišljanjem.

 

2.    Birajte svoje društvo

Kad šetate psa primetićete da se sa nekim psima radije igra nego sa drugima, neke samo zaobiđe u širokom luku. To ne znači da je vaš pas kukavica, već da prepoznaje čije mu društvo prija. A vi? Da li vi prepoznajete čije vam društvo odgovara? Ako znate, zbog čega još uvek trpite komšinicu koja bi pričala o svekrvi, deci… Zbog čega idete na piće posle posla sa “onim” kolegama (jer se to od vas očekuje?) kad znate da će pričati o temema koje vas ne interesuju ili još gore ako vas negde čeka neko sa kim bi ste radije provodili svoje vreme. Birajte društvo. Nema ničeg lepšeg od kvalitetno provedenog vremena.

3.    Kad ste srećni pokažite to svima

Dođete kući posle posla i još sa vrata vam se pas raduje. Dobije novu igračku i pas se raduje. Dobije dodatni slatkiš ili ga izvedete u šetnju i pas se raduje. Kad ste se vi poslednji put iskreno obradovali? Toliko nas pritiskaju brige i obaveze da smo zaboravili da se radujemo šetnji u parku, prijateljima koji vam dolaze u posetu, svim tim malim stvarima koje čine život …

I pokazite svima kad imate razlog za radovanje, neka i drugi učestvuju u vašoj sreći. Ako treba skačite od sreće ili pevajte, svejedno. Samo se radujte!

4.    Kad ste tužni pokažite to najbližima

Svi imamo teške trenutke. Pas ima svoje skriveno mesto gde odlazi kad ga nešto boli ili ima neki problem. On to može da podeli samo sa vlasnikom, osobom u koju ima najviše poverenja. Zašto ljudi idu unaokolo i žale se redom? Tako niko neće pomoći a oni dobiju etiketu osobe koja je stalno žali, a takve niko ne voli u svom društvu. Podelite svoje brige kao pas- samo sa osobama u koje imate najviše poverenja. Verovatno su to porodica i prijatelji.

5.    Uživajte u pažnji koju vam drugi poklanjaju i zahvaljujte im stalno na tome

Kad pas vidi svog vlasnika on je neizmerno srećan i zaista se raduje. Onda vlasnik hteo ne hteo to uzvraća tako što mazi svog psa ili se igra sa njim i pokazuje ljubav na razne načine. Pa ipak nekako podbacimo kad to isto treba da uradimo sa drugim ljudima. Teško pokazujemo emocije ili naklonost prema nekome. Kad je neko jako, jako ljubazan prema nama često se pitamo šta želi od nas i ne prihvatamo činjenicu da je možda taj neko samo fina osoba ili da smo nekome jednostavno simpatični. Umesto da se zahvalimo i uzvratimo istom merom preispitujemo ponašanje drugih ljudi. A svet bi bio lepši kada bi imali malo više poverenja jedni u druge.

6.    Branite svoj dom, porodicu i prijatelje

Sve ovo što sam vam rekla ne znači da treba da budete naivni i da dozvolite ljudima da vas koriste. Kada bilo ko ugrozi vaš dom pas će prvi ustati da vas brani, kao i vašu celu porodicu. I vi treba da držite do sebe i do prijatelja jer je tu vaš oslonac i vaše srce.

7.    Igrajte se stalno i uživajte

Kad dugo posmatrate pse ponekad se učini da oni ništa drugo one rade samo jedu, spavaju i igraju se. Isto kao i ljudi dok su deca. Onda porastu i igru zamene brigama. Setite se kako je  bilo lepo dok ste se igrali. Setite se kako uživate gledajući decu i pse zajedno. Pa ipak ne usuđujete se da se njima pridružite. S druge strane sve je veći broj odraslih koji igraju igrice na PCju. Ljudi jesu stvoreni da rade ali i da uživaju. Nemojte da zaboravite da se igrate. Ako zaboravite više niste odrasli tada ste već stari.

Nice people still exsist

U poslednje vreme citam mnogo blogova. Valjda zato sto je najjednostavnije citati sa neta ( u svakom slucaju je lakse nego naci knjigu koju trazis).

Citam sve od onih kako smrsati I biti u top formi do kako napraviti starinski kredenac J.

Najveci broj je o licnom razvoju mada mi ni vukajlija ne promice. Valjda je svakodnevno potrebna velika doza smeha .

Sto se tice blogova o licnom razvoju, znam da nakon citanja treba preuzeti akciju. Tu nastaje MALI problem ( mali kao slova koje sam koristila). Ne mogu da mrdnem, mrzi me sto sam ziva . Toliko me mrzi da mi tekst o prokrastinaciji stoji 10 dana neprocitan, al sta cu.

Citala sam danas tekst o hodanju po vodi. Osoba koja pise tekst se vrlo ozbiljno bavi tim pitanjem.

Poenta I jeste da je sve na ovom svetu moguce.  Secate se price “3 milje ispod 3 minuta” ili price “kako je nastao google”.  Tako da i vi mozete da hodate na vodi, ako se ozbiljno pozabavite time.

Znam da ne verujete ali niste ni probali (ako ne probate sigurno necete uspeti).

Evo mala pricica o dogadjaju koji se desio danas a koji je bio neverovatan kao I hodanje po vodi.

Svi zivimo u svetu u kome ljudi ne brinu jedni o drugima. Svako gleda samo sebe i niko vam se I ne nasmeje u toku dana. Pa samo pogledajte lica ljudi u prevozu ujtru kad krenete na posao. Ok ustati trudnici ili malom detetu u prevozu se podrazumeva ali ustati starijoj osobi to je u domenu Sci-fi.

E u takvom jednom svetu ja istrcim s posla da odem do banke nesto da platim na brzinu. Danas je kisa, nije hladno, kisa je ona dosadna nije pljusak ali je sve mokro I sivo. Cekam ja da predjem ulicu I prodje bus I polije me vodom. Razmisljam ja ili da poludim I budem mokra ili da ne poludim I budem mokra. Pa sta cu. Polivena sam, pa sam polivena I tu nista ne mogu da promenim. Resim da se ne nerviram I setim se da smo kao klinci trcali po baricama kao ludaci I bili presrecni. Doduse tada nismo brinuli o kiriji, ispitima, poslu, troskovima…..

Zavrsim to u sto imam u banci (mada malo su me cudno gledali valjda zbog vode) I krenem nazad. Cekam da predjem ulicu, na istoj raskrsnici s druge stane. Cekam ja I prilazi devojka koja nosi kisobran,nasmeje se I kaze:” Mozemo zajedno pod kisobran dok cekamo da predjemo ulicu. I ovako obe samo stojimo.”

Ja se zahvalim I prihvatim. Presle smo ulicu I zahvalila sam joj se jos jednom sto mi je ulepsala dan. Ona je verovatno pomislila da je naisla na ludaka ali I jeste mi ulepsala dan, jer ima jos uvek onih koji ce ustati u prevozu, koji ce ponuditi kisobran po kisnom danu. Mozda ima I vise takvih samo ujtru dok su u prevozu cekaju da se probude sami I da se probudi dobro u njima.

Zelim Vam suncan dan I kad pada kisa.